Сећања Будимира Томановића Тамбе

УПОЗНАВАЊЕ СА РАГБИЈЕМ И ПОЧЕЦИ ТРЕНЕРСКОГ РАДА  1953-1955

            Средњотехничка школа Никола Теасла  са око 350 ђака (само 20 девојака) заједно са ђачким домом преселила се у Бреоград почетком 1952. на Дорћол у Дунавску улицу. Неко је шутирао лопту на пољанчету иза домског женског павиљона, неко је ишао у СД Југославија код ковнице новца у Топчидеру, неко је ишао до стадиона Партизана, неко на стадион Полет код Калемегдана да игра фудбал. Са професором физичког васпитања смо у школи, тј у школском дворишту, намонтирали вратило и опремили одбојкашки терен. Момци који су били у СД Југославија су се бавили атлетиком (спринт на кратке стазе, бацање кугле, копља и кладива). Али није то било оно што је наш организам желео.

            У септембру 1953 француски студенти су дошли у Југославију, где су одиграли неколико рагби утакмица, од којих је прва била у Београду. Пола дечака ученика школе Никола Тесла је било присутно на рагби утакмици у Београду која је играна на стадиону ЈНА. Сви су толико били импресионирани рагби утакмицом да су у школи само о томе причало. Момци из школе су схватили да им та нова игра у ствари највише одговара од свих спортова којима су до тада почели да се занимају. Васпитач Мића Веселиновић, педагог Иван Кушнир и наставник физичког Дејан сазнавши жељу ученика за новим спортом, одоше код директора школе Миодрага Пантића, да захтевају да одобри формирање рагби секције. Пошто тадашњи Спортски савез није дозвољавао спортске екипе при школама, на њихову препоруку директор је професоре иницијаторе послао на фудбалски стадион Радничког који је био комшија школе, да се при СД Раднички формира Рагби клуб који би играо и тренирао на стадиону ФК Раднички, а чији би први играчи били ученици школе Никола Тесла.

            Пошто је СД Раднички тада био при полицији, а тада је важило „ОЗНА све дозна“, када је делегација школе отишла у Управу СД на Црвени крст, Управа је на изненађење делегације већ све средила за формирање новог клуба. Управа СД је све обезбедила: тренинзи на помоћном терену, утакмице као домаћини суботом на главном терену, вешерницу за одржавање опреме, обућара за одржавање копачки, а на крају и свлачионице са месец дана закашњења. За узврат школа је имала обавезу да одржава електроинсталације на комплексу фудбалског стадиона,

       У београдском окружењу формирају се клубови: Партизан,.Раднички, Слобода, Југопславија (сви из Београд) и Јединство из Панчева. Долази и до формирања Рагби савеза. У Савезу је за тренерску струку био задужен Борис Блажевић рагбиста из Румуније, који је годину дана пре тога емигрирао из Румнуније. Клубови су имали различите термине тренинга, како би Блажебић могао да буде пруисутан на свим клупским тренинзима, на којима је све присутне полако уводио у рагби спорт. Овакав начин рада са свестраним тренером Блажевићем трајао је у периоду октобар 1953 – мај 1954. У том периоду одигран је и велики број тренинг утакмица између клубова, на којима је био велики број измена играча.

            После овог напорног рада дошло је и до прве званичне утакмице, која у одиграна у Параћину 25.04.1954. између београдских клубова Партизан и Раднички. Већ следеће недеље исти клубови су играли и предигру фудналског дербија Партизан-Црвена звезда на стадиону ЈНА.

            Тиме су се створили и услови да се у спортском савезу другачије гледа на рагби спорт, па је за почетак јуна организован и први десетодневни семинар за рагби тренере. Семинар је организовао Спортски институт

Полазници првог курса за тренере

Полазници првог курса за тренере

Београда у периоду 01.-10.07.1954. у објекту Института (садашњи Стари ДИФ, Делиградска 27), као и на њиховом терену који се налазио на данашњем платоу испред библиотаке града Београда. Опште предмете су држали стручњаци Института на челу са познатим др Смодлаком, док су рагби предавали Борис Блажевић из Београда, као и др Никола Копајдић из Зегреба, који је рагби играо у Канади. Семинару су присуствовали активни играчи из Београда, Панчева и Загреба, око 25 полазника.

            Пошто је тадашњи Рагби савез Југославије, једини на свету обухватао под истом капом оба рагбија – рагби унију (са 15 играча) и рагби лигу (са 13 играча), на семинару су тренери били припремани за оба спорта.

            Након семинара његови полазници повратком у своје клубове званично почињу са својим тренерским радом.у клубовима, док је Борис Блажевић добио нови посао као селектор репрезентативних селекција и координатор тренерског рада на нивоу Савеза.

Моменат са прве рагби 15 утакмице у Србији, након другог Светсог рата 17.10.1954

Моменат са прве рагби 15 утакмице у Србији, након другог Светсог рата 17.10.1954 – Стадион ЈНА, Београд – Загреб 9:9

На репрезентативном ниво је игран рагби 15, познати мечеви селекција Београда и Загреба, док је на клупском нивоу игран рагби 13.

 Увидевши значајан стручан рад у рагби спорту Савез спортова Србије преко свог Савета за унапређење спортова почетком 1955, организује десетодневни семинар за РАГБИ ИНСТРУКТОРЕ.  У периоду од 20.-29.01.1955.

19550124_Kurs za trenere, Vrnjacka banjaсеминар је одржан у Врњачкој бањи где је било присутно 19 полазника из целе Србије:

  1. ГЛАВАН Лазар, Београд
  2. ДРАКУЛИЋ Велибор, Панчева
  3. МИЛОВАНОВИЋ Никола – Слон, Београд
  4. ТОМАНОИЋ Будимир – Тамба, Београд
  5. МИЛАНОВИЋ Миодраг, Краљево
  6. МАРОВИЋ Бранко, Краљево
  7. БОГОШЕВИЋ Зоран, Врњачка бања
  8. БАНИЋ Ђорђе, Сремска Митровица
  9. ПРОЈОВИЋ Светислав, Краљево
  10. ВИЗИ Јулије, Сомбор
  11. ТРБОВИЋ Божидар, Вршац
  12. КАТАНИЋ Антон, Суботица
  13. ЕРДЕВИК Воја, Футог
  14. ВУЛИЋ Никола, Врбас
  15. БЕЛИЋ Добросав, Врњачка бања
  16. САБАДОШ Геза, Панчево
  17. РОТЕР Зоран, Београд
  18. ЋИРИЋ Синиша, Београд
  19. БОЖОВИЋ Момчило, Београд.

Као и на семинару за рагби тренере, били су предавачи општих предмета из Спортског института из Београда, док је предавања из рагбија држао Борис Блажевић. Предавања су држана у Дому спортова у Врњачкој бањи. Сви пиолазници курса добили су звање Инструктора рагбија са могућношћу рада на ширењу рагби спорта у Србији.

            Као тренер рагбија радио сам наведених година у Радничком, повремено у Јединство, односно Динаму у Панчеву и у Партизану. Највећа карактеристика мога рада су били дуготрајни тренинзи, дупло време једне утакмице, укупно три (3) сата. На осннову сопственог искуства сам дошао до тог става, што је касније омогућило мојим играчима да имају веома мало повреда. Више акцента сам давао на физичку спрему, јер реално нисмо пуно знали о рагби спорту, а литературе за то нисмо ни имали. Напоменућу, да смо тада у Радничком, а преко наше школе и дома, од Британске и Француске читаонице у Београду  добијали рагби фотосе, мало рагби литературе, а и филмове о рагбију које смо сви у дому радо гледали.